фа̀јда[*], f. vide вајда.

фа̑јда, фа̄јде̑ и фа̑јде ж. 1. корист: Од ра̄дње̑ фа̑јда, да Бо̑г да̑! — Од те̑ рабо̏те не̑ма фа̑јда. — Није фа̄јде̑. — Ка̏ку фа̑јду и̏мам ја од ва̑с? — 2. камата: Да̑ва па̏ре на фа̑јду. — Да̏о па̏ре под фа̑јду. — Ве̏лику му фа̑јду узи̏ма. — У ДК. записано је 1783 год.: Знати се кѡгда изићох у Дꙋ каћин по брава никаква фаида не би, теке що се мꙋ чих. — У RJA. fàjda и vàjda ж. Арап. faide им. зарада, добитак; успех, корист; ne faide чему, узалуду; забадава. Faiz им. интерес, камата.

фа́јда ж (ар.) (тур. fayda) корист. „Рабо́тим само оно́ј од што и́мам фа́јду.” „Су́дски ћap изе́ја фа́јду” (посл.) (Прешево).

фа̀јда, -е̄, ж. — корист, добит, зарада. — Од овога рада слаба ће фајда бити.