фа̏ља, е ж. код старинског оружја које се спреда пунило, остраг код топа или на пушци са стране место где је лежао барут који је једним отвором у вези са оним у цеви и који се палио кременом или нарочитим упаљачем: Ту̏ри ле̑чка ба̑рут на фа̏љу. — У RJA. fȁļa и vȁlja ж. И тур. се каже falja им., ма да је реч тал. порекла: falia грло од старих топова, који су се спреда пунили; место где се ватрено оружје палило. — У ЕЧ., VII, 312: falia.