чо̏рбаџија,* m. der Brotherr, dominus. [vide господар и богатун]. cf. газда.

чорбаџи̏ја, е м. (БМ., Дрсн., Вуч.) имућан домаћин, газда = придев имућан, богат: Он је по чорбаџи̏ја се ја̑. — Кај њи̏не чорбаџи̏је. — Ди̑мка је чорбаџи̏ја чо̏век. — Тур. čorbaǵi им. у селу старац беле браде, домаћин који прима и храни јелом госте; у провинцији каже се тако угледном хришћанину који има своју трговину; у ранија времена тако се звао командир јаничарске чете која се из једног казана хранила. У једном ферману из Дубр. архиве од почет. мес. џемази ел ахара (полов. јануара 1630 год.) стоји: Ve jeničeriler čorbaǵisi Ali subaši (тј. И јаничарски чорбаџија Али субаша). — У RJA. čȍrbaǵija м.

чорбаџи́ја м (перс.-тур.) (тур- çorbaci) газда хришћанин за време Турака. „Њего́ви су би́ли чорбаџи́је, па не́је зна́ја што је сироти́њски леб” (Врање).