јаба̄нџи̏ја, е м. онај који је стран, туђ. Тур. jabanǵi прид. који није домородан, стран: Ако си доша̏о, добро си доша̏о, а да јаба̄нџи̏ја не̑си. — Ако де, јаба̄нџи̏је не̑смо. — Ада јаба̄нџи̏је ће чо̏век учи̏нет, а камо ли своје̑му чове̏ку. — У В. н., у RJA. jabànǵija м.