1. јѐми̑н,
* јеми́на,
m. vide заклетва: Јер сам Богу јемин учинио | Да т’ у оца више просит’ не ћу. 2. јѐмин,* m. управитељ онијех села која немају спахије, него десетак од њих припада цару, der Emin, magistratus turcici genus: Забринуо се као јемин о Марту (јер се о Марту мијењају јемини).