а̏бер
и
абе̑р
,
а̏бера
м.
од
арап.
chaber
глас, метаф. појам
:
Ја̀ ју пи̑там, она
а̏бер
нема!
Кад сврака пред кућом крекеће, домаћица у Вучитрну промоли главу и с осмехом на лицу рекне јој гласно и по мало певајући: а̏јер
абе̑р!
... Верује се да је она некакав аброноша.
—
У В.
а̏бер
.
RJA.
hȁber
, m. и
hȁbar
,
hȁbra
.
Ајда̑р
и
Ајда̏р
м. и.
:
Ајда̑р
Буња̑к, али
Ајда̏р-ага
.
У ДК. забележено је да је
Аидар
из села Бобојевца писао манастиру пола
чабра пшенице, а други један
Аидарь
из села Чивлака писао 1789 год. манастиру
чабар јечма.
—
У В.
Ајдар
м.
RJA.
А̀jdar
и
Hajdar
.
Реч је узета из
арап.
hajdar
што значи лав.
ајде̑мо
и
а̏јдемо
,
реч којом 1. л. наређује множини, потстиче и убрзава неку радњу
:
а̏јдемо
, да ноћи̑мо.
БП.
Исп.
у В. под р.
ха̀јде
,
хајдéмо
.
а̄кибе̏т
и
акибе̏т
свеза и прил.
најзад, најпосле; па ипак
,
од
арап.
а̑kibet
им. и свеза
:
Акибе̏т
па̏днуће ји на̑м.
—
А̄кибе̏т
и она је што запа̏зила.
ама̏н
и
а̄ма̏н
узв.
вај, авај
:
Ама̏н
, за бо̏жи а̑тар, немо̑јте тако̑!
БМ.
—
Ама̏н
, и̏ма ли кога̑, да ви̏ди ова̑ј рези̏льк?!
—
Ама̏н
, зама̏н не̏ма, и̏ма да се пла̑ти.
—
Кра̑сна је ћи
aма̏н
Бо̏же!
—
Ама̏н
Бо̏же, што награ̄ди̏ше љу̑ди!
—
О̀ф
aма̏н
(у песмама често као рефрен)
.
Арап.
етап
,
тур.
атап
безбедност, спасење; узвик за помоћ, молба за опроштај
: Aman allah Бог нека му да спасење!
В.
1.
а̀ман
2.
а̀ма̑н
.
аму̑рлук
,
аму̑рльк
,
амӯрлу̏ка
(
амӯрлъ̏ка
)
м.
у пекарници одељење где се замешује и размешује тесто.
Тур.
chamurlyk
.
—
У В. н.
па̑
и
па
прил. и св.
прил.
:
Па̑
је оти̏ша.
Прил.
—
Пре̑ чу̏ла приште̏вачка каза̏ја
па̑
ми̑.
БМ.
—
Ваља̑ чо̏век џва̏кат
па̑
збори̏т.
Гојб.
—
Бо̑г
па
ти̑!
—
Па̑
ће тако̑ да би̏дне, кај ти̑ што вели̑ш.
—
Ја̑,
па
ти̑.
—
речца
:
О̏ни су
па
у Ба̏тваре.
НСБ.
—
О̑н
па
му се чини̑ ћи исти̏на.
Кл.
—
Ни̏т ми зе̏мља те̑шка, ни̏т ми
па
те̑сна.
—
Ја
па
вели̑м не би̏ју ба̏ш тако̑.
Буг.
—
А ја̑
па
ми̏слим.
Буг.
—
То
па
то̑
(тј. само, непрекидно, једино)
.
—
још, и
:
У̏рошов је
па̑
до̏бар.
—
Арну̑ти
па̑
јо̏ке.
ГСуд.
—
Ру̑чак
па̑
мо̏же.
—
св.
:
и опет: Ка̏д ће да̏ ће,
па̑
ће му се сте̏кнут.
—
баш, пак, па: у чуђењу за потврђивање и одрицање
:
А. Не̑ да ју узне̑. — Б. Ка̏ко
па
не̏? Једна̏к би̏ле!
—
Зна̑м де̏, ка̏ко
па̑
не̏!
Прил.
—
Па̑
, шта вели̑ш. Оће̏мо ли ју̏тре у Ми̏тровицу?
—
Дофати ка̏мен
па
ње̏га по̏ главе.
—
Ку̏д
па̑
он ту̑ да се на̑ђе.
—
Што̏
па
си га заде̄ва̏о?
(т.ј. за што).
—
Што̏
па
му не да̑ш?
— Кад се на овако питање грубо одговори, рекне се:
То̏
па.
—
А. Што̏
па
тако̑ ра̑диш? — Б. То̏
па
.
—
У В. и у RJA.
прил. и св., a. и b.
па̏ање
,
а
ср.
—
У В.
па̑а̑ње
ср.
а̏бер
,
-а
,
м.
—
глас, обавјештење, вијест.
—
Дође ми абер од јеног рођака из војске.
Израз: без бриге.
—
Неће ни абера, без бриге бидите.