гла̑с , m.  ( loc.   гла́су , pl.   гла̑си , гла̏сови )

1.

  die Stimme , vox  [ cf.   грло   3 , аваз ]: има лијеп глас ; познајем га по гласу .

2.

  die Nachricht , nuncius  [ cf.   погласје , хабер   1  ( абер ) ]: Ради бисмо добре казат’ гласе , | Не можемо, веће каконо је .

3.

  der Ruf , fama :   човјек на гласу ;   јунак на гласу ; Бољи је добар глас  него златан пас ; И   Мерјема  на гласу  дјевојка . Глас до неба, а м**да по пепелу .

/   гла̑с   /   изр.   гово̀рит (ви́кат, пје̏ват) на̀ вас глас   колико је то год могуће гласно говорити (викати, пјевати). –   И̏ма̄ у̀жа̄нцу гово̀рит на̀ вас гла̑с.   кри́вит се у̀ све вѝлене̄ гла̑се   викати из све снаге, гласно плакати.  –   Кад је то̑ осѐрво̄, по̏чео се кри́вит у̀ све вѝлене̄ гла̑се.   по̀шо̄ ми је гла̑с   каже се кад је неко промукнуо.  –   По̀шо̄ ми је гла̑с о̀д велико̄га пје̏ва̄ња.