1.   по̏га̑н , f.   der Unflath , stercus  [ vide   говно ]: иди, погани  једна !

2.   по̀ган , а , о , adj.   unrein , pollutus , impurus . [ cf.   пексин , тужљив . ]

1.   по̏ган , а  м.  и по̏гани  ж.   измет :   По̏ган до по̏гана .  — Од по̏гани  се не може да прође.  — У В. 1   по̏га̑н  ж.

2.   пога̑н , пога̏на , пога̏нo  прид. прљав, нечист :   Пога̏не  ми ру̑ке   (т. ј. неопране) . — Пога̑н  адет и̏ма.  — Мло̏го му је пога̑н  та̄бија̏т.  — Пога̏но ме̑со (   срамотни делови човечјег тела ). : Ви̏ди му се пога̏но  месо.  — У В. 2   по̀ган , а , о .

по̏ган , -и , ж.  —

1.

ништаван човјек, ништавчина, али се и малом дјетету каже.  —   „Ћути, погани, једна“.

2.

  људски измет.  —   Нагазио сам неђе на поган.