фа́ла  [ вала ], f.  [ vide   хвала ]   mit allen Ableitungen

фа̑ла , фа̄ле̑    и фа̑ле  ж.  1. похвала, понос: Ле̑по то ги је њи̏ма кај ди̑ка и фа̑ла . — 2. благодарност, захвалност: Фа̑ла    Бо̏гу. Дрс. , Прил.  — Ма̑ла ти фа̑ла    за то. — И̏ч да ти није фа̑ла . = као узв.: Фа̑ла , да си жи̑в и здра̏в. — За вечеру ти фа̑ла . Прил.  — Фа̑ла   за ручак. Прил.  — Фа̑ла   му кад је до̏шао. Расн.  — Фа̑ла    и по̏клон. Расн.  — Фа̑ла    ча̏сти, фа̑ла    љуба̏ви! — Са̏к фа̑ла    Бо̏гу! — Фа̄ла̏    ти! Мир.  — Фа̄ла̏    ју! Пећ. — У RJA. hvála  ж.

фа́ла  ж

1.

  похвала, хваљење.  –   У́ста су му ва̏зда пу̏на фа́ла̄.

2.

  хвала (одговор у знак захвалности за нешто, али често и само у конвенционалном смислу).  –   „Ка̏ко су ма̏ма и па́пе?” – „Фа́ла на пи́та̄њу, до̀бро!”  – Чѐстито ван Бо̀жић!” – „Фа́ла, на̀ истӣ на́чин!”