Српски рјечник

ко̀ла̑ч, кола́ча m. 1. eine Art radförmiges Brot, panis genus. Кад се иде у пријатеље (својти у госте) свагда у торби осим чутуре и још чега ваља понијети и колач (т. ј. шеничан хљеб), па кад се из пријатеља повраћа, опет одонуда такови колач ваља да му спреме; за то се каже: Јужну божићу и пријатељском колачу не ваља се радовати (јер пријатељ ако један колач донесе, он неколика поједе, и опет му један ваља спремити да понесе). Бољи је и црн колач него празна торба. Хвала му као и тетки без колача (т. ј. нехвала му!). Увалио му црн комад [колач?] у торбу (кад ко учини коме каку штету). Ја му не спремам тамо колача, ich rathe ihm nicht dort zu gehen; Да зла колача! Нијесам се надао томе колачу. 2. ein kleiner Laib Brot, den die Mutter für das Kind, bei Gelegenheit des Backens mitbäckt. 3. ein Laib Brot bei feierlichen Gelegenheiten, н. п. крсни колач. 4. колач обруча, одређен број савијенијех обруча и свезанијех заједно. 5. у бувару, т. ј. дрвен темељ на коме се зид почиње. [vide круг 2]. 6. (у Дубр.) госпођин дар справљеници . cf. [справа 2]; справљеница.