1.ба̏ба, f. (gen. pl.ба̑ба̑) 1.очина или материна мајка, die Grossmutter, avia. [cf.стара2]. 2.стара жена, altes Weib, vetula. [cf.стара1, старица]. 3.у Дубровнику се свака дојкиња и дадиља зове баба, макар била и дјевојка од 12 година, die Amme, Kindsfrau, nutrix, ancilla curans parvulos. 4.многи муж зове своју жену[2]бабом, ако и није стара. 5.гдјекоји и за пуницу[1] реку: моја баба, die Schwiegermutter, socrus. 6. [Баба] планина у Србији између Ниша и Параћина [близу Мораве изнад села Лешја, у срезу параћинскомокруга моравског], ein Berg in Serbien, mons Serbiae. 7. [Ваба] ein Berg in der Herzegowina, mons Hercegovinae. 8.превести бабу, кажу дјеца кад баце малу плочицу од камена преко воде, али је тако баце да одскаче поврх воде.
ба̑ба, ба̄бе̑ м.деда, очев отац, неки пут ста̏ри ба̑ба, али у том случају ако није прадед, онда значи да дотични зове бабом оца, па за разлику деда зове ста̏ри ба̑ба. Арн.ба̑ба отац: Diȃļi bȃbesтатино дете. И турскиbabaотац, али и старац, чича, фиг. ваљан, добронамеран, добар човек. — У В.2.ба̀ба.
ба̏ба ж1.жена која помаже приликом порођаја, примаља. – Ѝмала је баба Па́вле око три́десети го̏дӣна̄ ка(д) се на̏ш Бра̑нко ро̀дијо.2.пржена смјеса од јаја, хљебних мрвица и мало брашна. – Ако о̀стане̄ јо̏ш ја̑ја, учѝни ми ба̏бу.