дуа̑н, а м.: 1.А. Пи̏јеш ли, господи̏не, дуа̑н? — Б. Не пи̏јем. — Изгоре̏о, дуа̑н се учинијо. — У В. и RJA. ду̀ва̑н, дува́на м. и dùhȃn, duhа́nа, м. од арап.duchan им. дим; дуван као
биљка. Нгрч.τό τουτούνι; τραβώ χαπνον (пушити). Исп. 2. у Вуч.: Да̑ј ми да тр̏гнем (поте̏глим) једа̑н ди̑м.У Вучитрну се каже кад је нешто сасвим изгорело, прегорело: Дуа̑н се учини̏ло (учине̏ло).