РАСКОВНИК  Речници  Исечци  Претрага  Мапа  О нама Пријави се
  РАСКОВНИК

Српски рјечник

ку̏ка, f. 1. der Hacken, uncus, [cf. квака 1, кљука] н. п. кука од дрвета, којом се дохватају гране од трешања; кука гвоздена на кантару и т. д. 2. с једне стране као поузак трнокоп, а с друге као велики кљун, österr. Krampe, harpaginis genus. Овакијем се кукама по каменитијем мјестима највише копа и ради; и може бити да се овака кука мисли у оној пословици: Кад устане кука и мотика; cf. кљуна, чакља [1 објетелица, пијук 3], трнокоп 2: Ти не пијеш млаћеницу батом бивену | Него вино кратошију куком трапљену. 3. (у Дубр.) понајвише се говори pl. ку̏ке, Art Spargel, asparagi genus [asparagus officinalis L.].? У Дубровнику се куке обаре па се хладне једу с уљем и с оцтом или лимуном.

Речник косовско-метохиског дијалекта

ку̏ка, е ж. 1. рачвасто оруђе, дрвено или метално, дугачка мотка рачваста, помоћу које се нешто хвата или на њој веша. Фиг. служи као слика за упоређење кад се хоће да каже да је неко сух и слаб и погрбљен: Кај ку̏ка се учини̏јо (т. ј. ослабио толико да му се саставила брада и колена). — 2. мотка кукаста којом пекар вади лонце из фуруне. — 3. једна алатка се тако зове у мутавџиници. Пећ. — 4. алатка у самарџиници. Пећ. — 5. Кука и. п. код с. Племетине у општ. прилушкој. — 6. Кука Велика и Кука Мала и. п. код с. Прилужа. — 7. и. п. код с. Добрине Луке, општ. смрековничка. У ЕЧ., VIII, 247: Sanģaklarindan, ve bajraklarindan, ve tuglari kukalarindan čikarub (извадише од стегова и бар-јака и коњске репове са њихових кука). — У В. и у RJA. 1. ку̏ка ж.

Речник говора јужне Србије

ку́ка ж гвожђе које cnaja косу са косилом да се она не би преломила кад се коси висока трава (Горња Трница).
ку́ка ж окука реке; земљиште где је окука (Жбевац).

Речник дубровачког говора

ку̏ка ж (редовно у мн.) врста поврћа израсла у виду прутова; зову их и спароге иако то није исто, али је слично; једу се обарене и зачињене маслиновим уљем. – Ку̏ке су че̑сто вѐчера, а у̀ж њӣх о̀бично ја́ја ку̏ха̄на у̏ тврдо.
/ ку̏ка / изр. ди̏гнут на̀ некога ку̏ку и мо̀тику кад се дигне велика повика на некога. – Ди̏гнуће на̀ тебе ку̏ку и мо̀тику ако ин то̑ ре̏че̄ш.

Речник говора Прошћења

ку̏ка, -е, ж. — савијени предмет којим се нешто закачиње, дохвата.