прѐзиме, мена, n.der Zuname, cognomen. У Црној гори и у Херцеговини народ наш има своја презимена којима се породице позивају од кољена на кољено као и у осталој Европи; у Србији пак тога обичаја до нашега времена није било, него се сваки позивао по своме оцу додавши очиноме крштеном имену овић или евић, код имена која се свршују на је и о само вић, а код онијех која се свршују на а само ић, н. п. Мил [ов]ановић, Милошевић, Милојевић, Ранковић, Милетић (и то је значило: син Милованов, Милошев, Милојев, Ранков,
Милетин); ако ли је коме отац умро прије матере он се је позивао по матери додавши материноме крштеном имену мјесто а ић, н. п. Ружић, Смиљанић, Перуничић, Станић, Недић, Вишњuћ, Бојанић (и то је опет значило: син Ружин, Смиљанин и т. д.). Тако и кад су се који из Херцеговине или из Црне
горе саселили у Србију, они су почевши се звати по овоме доњоземскоме обичају презимена своја мало по мало поизостављали, гдјекоји и позаборављали, а гдјекојима ако се и спомињало старо презиме највише су их као поруге ради њиме називали. Мени је приповиједао знатни поглавица за Карађорђијева времена Младен да је он старином из Дробњака из села Ту̏шимље̑ од Це́рови̑ћа̑, али се је звао по оцу Миловановић. Сад се тек од године 1804 почело и у Србији, особито код знатнијих људи, да се не пишу по очиноме крштеном имену, него или као што су слушали да су им се стари звали или онако како им се отац звао и писао. И у царству Аустријскоме, у данашњему војводству, наши су се људи до скора звали и писали по очиноме или по материноме крштеном имену као и у Србији, докле им земаљске старјешине, особито видећи да у једној кући и у једној породици има по неколико различнијех презимена, нијесу то забраниле, те су она имена којима се ко по оцу или по матери звао остала у напредак презимена. Вршачки оборкнез Арсо, који је умро прије неколико година, звао се по своме оцу Манојловић, и кад је за заслуге својега оца Манојла постао Маџарски племић, примио је његово крштено име Емануел за презиме. Може бити да је у Црној гори и по њезинијем околинама освета највећи узрок што људи држе своја cтapa презимена, да би онај који би помислио кога да убије одмах знао с ким ће се завадити и коме ће крв дужан постати, и за то кад се онамо о коме говори каже му се не само чиј је син и како се по презимену зове, или — као што они кажу — од кога је братства, него се још дода и из кога је племена, н. п. Саво Марков
Петровић Његуш; ако је племе раздијељено на какова особита имена, као н. п. што је Цетиње на Бајице и на Доњи крај, онда се дода још и то, н. п. Ђико Милов МартиновићБајица Цетињанин. А у Србији онаке освете није било нити је могла бити; за то тога ради није требало држати се старога презимена, а ако је још ко био од каке знатне и Турцима мрске породице, прије му је ваљало да се крије него по њој да се позива, као што су јамачно у почетку владе Турске многи чинили; за то кад су Турци купили харач, сваки се казивао по имену својега оца или матере, а у другијем догађајима слабо је ко кога и питао а још мање писао како се зове; за то је у нас до данас још обичај да се многи људи познају и зову више по крштеноме имену него и по какоме презимену. И Бошњаци Турскога закона, особито господа, држе своја стара презимена, па још и онака која показују да су њихови стари били Хришћани и да се они по закону само зову Турци а по роду и по језику да су прави Срби, и којијех би они по своме данашњему мишљењу ваљало да се стиде, н. п. Филиповићи, Ђурђевићи, Тодоровићи и т. д. Може бити да је код њих узрок што су ова презимена у старијем њиховијем бератима на спахилуке и на остала госпоства. У народу нашему има презимена која се не свршују на ић и која нијесу постала од очинијех или материнијех крштенијех имена, него је неко од оне породице најприје онако прозван, н. п. Кулиза, Бесара, Шакабент, Млатишума, Маленица, Паликућа, Рукавина, Мамула, Сочивица, Копривица, Ватрица, Халавања, Вурдеља, Памучина, Комадина, Џода, Жежељ, Штуле, Витас, Бједов, Зец, Сламуша, Омчикус, и т. д. У Србији и овако очино презиме често се на сину окрене на ић (да би се показало да је он син онога), н. п. људи има и сад који се зову Кулиза, а за Турскога времена у Шапцу је био један трговац Јаков Кулизић; тако је за Карађорђијева времена у Црној
ријеци био војвода Петар Џода, а његов син чини ми се да се зове сад Џодић; тако је у Ужичкој
нахији скоро био некакав старјешина Павле Штуле, а његов син сад зове се Штуловић, и т. д. И овако су јамачно постала у народу нашему сва презимена која нијесу од крштенијех имена, н. п. Шереметовић, Гаговић, Зимоњић, Чарапић, Цукић и т. д. Од овијех презимена ваља разликовати она која су постала од каке службе или од какога особитога посла по чему су оца или матер звали више него крштенијем именом, н. п. Војводић, Кнежевић, Властелиновић, Писаровић, Барјактаровић, Протић, Поповић, Ђаковић, Лончаревић, Коларевић, Терзијћ, Кујунџијћ, Свирчевић, Вођевић, Слијепчевић, Овчаревић, Станаревић, Врачарић, Попадиј, и т. д. По овоме и Марко син краља Вукашина није се звао Вукашиновић, него Краљевић. cf.подријетло, [порекло], придјевак, [приједјевак], надимак.
Речник говора јужне Србије
пре́зиме снадимак.„Не га ви́кај на пре́зиме, љу́ти се”(Доње Жапско).