1. пу̑с,
пу̑ста,
пу̑стo прид. одређ. вид. пу̑сти, а, о: Ле̏ти, вра̑њче, пу̑с му оста̏нујо (нп.). Бање. — Да бо̑г да му пу̑с оста̏о! — Е̏ј, пу̑сти све̑т! — Често се у овом говору ова реч употребљава скоро без икаква значења, само као узвик и са кратким акцентом: Пу̏сто, да сам му̏шко, зна̏ла би што би му чине̏ла. — Пу̏ста па̏ра! Ви̏де ли шта чини̑! — Пу̏сти све̑т! — Пу̏ста ми пла̑ћа! (тј. никаква). — Пу̏ста ми па же̏на о̏на! — У В. 1 пу̑ст, пу́ста, о (пу̑сти̑, та̑, то̑) .
2. пу̏с прид. непром. лош, рђав: Пу̏с му је рабо̏та. — За је̑дан са̑т учини̏јо је ба̑шчу пу̏с. — Не знам управо откуд је ово значење, ако није арнаут. pusiбунар, вир. — У В. н.