пе̑ћ, пе̏ћи, f. (loc.пѐћи) 1.der Ofen, fornax. [cf.вуруна (фуруна), пећка]. [Пећ] 2.die Stadt Ipek, in Alt-Serbien, Pekia? Ipekia?3.варошица, у Турској Хрватској.
Речник косовско-метохиског дијалекта
Пе̏ћ, Пе̏ћи ж.варош на излазу Бистрице из Руговске Клисуре у врх Метохиске равнице. — У ДК. помиње се више пута од 1769—1776 год. У ово доба је, судећи по бројним приложницима, у Пећи још било доста Срба. Међу свима тим приложницима било је цинцарског порекла, само҂аѱ҃ѯѳ, шехер Пећ, писа Михаило Гога: ꙃ҃i пар. и ҂аѱ҃од шехер Пећ, писа Гога Дима ћꙋгꙋмь ꙋс҃ ѡцу Ћиркꙋ, мат(ери) Ћꙋрки. Писа Дима Ћꙋри Наста, Митар, Лица, Панча. 1777 год. у с. Леочини:Писа Михаило пꙋлꙋ.У то доба, између 1769—1774 год. по ДК. у Пећи је било Срба занатлија: бритвеџија, бичакчија, воденичара, дунђера, демирџија, екмеџија, јемениџија, ковача, кујунџија, казанџија, мутавџија, механџија, опанчара, папуџија, сапунџија, самарџија, симиџија, терзија, тувекчија, ћурчија и чанакчија. Сви су ови занати изрично споменути уз имена приложника, а међу приложницима по броју има највише екмеџија, па ћурчија, ковача, кујунџија и механџија. У оно време манастирски човек је купећи милостињу поделио Пећ на „шехер Пећ“ и део који он зове„преко Бистрице“, свакако сиромашнији крај вароши. — У В.Пе̑ћ, Пе̏ћи ж., 2) .
Речник дубровачког говора
пе̑ћ, пе̏ћи жпекара. – У Ду̀бро̄внӣку је би̑ло не̏колико̄ пећа́ра̄ и сва̏кӣ је ѝмо̄ сво̀ју пе̑ћ.