бру̑с, m. (loc. бру́су) 1.der Wetzstein, cos, lapis politorius. Брусом се оштри руком, а тоциљ се обрће и на њему се држи оно што се оштри, гладилицом се обично оштре косе, али не као брусом н. п. нож, него с обје стране, а бријаћа се бритва оштри на гладилици (али не на оној којом се косе оштре него на другој која је за њу). [cf.гладилица, гладило, тоциљ, тоцио, белегија]. 2.vocabulo puro, sensu obscoeno: хоћеш брус, es wird dir nicht gelingen, non proficies: даћу му брус; Добио као чела на брусу.
Речник дубровачког говора
бру̑с мдодатак који се натакне на носак канте за залијевање, а служи за рошење цвијећа, поврћа и сл.– Не̏ко је ди̏го̄ бру̑с з бро̏ке̄ от полије́ва̄ња.