вје̏ра, f. (pl. gen.вје̑ра) (јуж.)1.der Glaube, fides [cf.закон1, дин, иман]: које си вјере?вјере ми! вјера моја! Турска вјера поднијет’ не море | Да каурин Туркињу обљуби. 2.Treue und Glaube, fides: задати коме вјеру; јели тврда вјера?ухватити вјеру(с ким); убио га на вјери; преврнути вјером; Не трун’ јадан у тамници, Марко! | Већ дај мене твоју вјеру тврду | Да ћеш мене узет’ за љубовцу — Тврда вјера! оставит’ те не ћу, | Тврда
вјера! преварит’ те не ћу; | И сунце је вјером преврнуло, | Те не грије зими к’о и љети. | А ја вјером преврнути не ћу — Заклиње се и вјеру залаже | Да га она преварити не ће. 3.(ст.)Mann von Treue und Glauben, homo, amicus fidus: Здрав, Милошу, вјеро и невјеро: | Прва вјеро, потоња невјеро. 4. дати коме што на вјеру, Kredit, fides: он нема вјере у чаршији. cf.почек, [причек1], вересија. 5.(по југоз. кр.)videпросидба: под вјером стајала дјевојка три године. 6.на вјеру добро је, еs ist gut, на вјеру ухватићу ја тебе, wart du!
Речник дубровачког говора
вје̏ра жзаруке. – Сви̏ што бу̏дӯ на̀ вјери, до̑ђӯ и на̏ пӣр.изр.учѝнит (чѝнит) вје̏руобавити (обављати) заруке. – О̀вијех да́на̄ ће учѝнит вје̏ру, па ће би̏т пје̏сме и весѐља.