1. Гр̀дан, m. Mannsname, nomen viri.
2. гр́дан (гр̑дан), дна, дно (гр̑дни̑, на̑, но̑ adv. гр̑дно, comp. гр̏ђи̑) hässlich, deformis, foedus, auch beständiges Epitheton der Wunden: Ако пије у меани вино, | На грдне му ране излазило — Тад се Турци грдно препадоше.
гр̀дан, дна, -дно придј. 1. ружан. – Јѐдна гр̀дна жѐна и јо̏ш гр̀днијӣ чо̀вјек сто̀јӯ прѝд нашијен вра́тима. 2. компаратив гр̏ђи у значењу гори од нечега или од некога, који садржи неку негативну особину у већој мјери у поређењу с нечим такођер негативним. – Би̏ће ѝ црње̄ ѝ грђе̄! – Гр̏ђе̄ су са̏д при́лике за жѝвот не̏го при̏је. изр. гр̀дна ко фи̏т о̀т куће̄ каже се за особу која је врло ружна. – Жѐна му је гр̀дна ко фи̏т о̀т куће̄.
гр̑дан, гр́дна, гр́дно, гр̏ђӣ, -а̄,-е̄ - 1. ружан. — Они је чоек млого грдан. 2. несрећан. — Што ће он, грдан, моро је.