гу̏с, гу̏ста м (тал. gusto) 1. укус нечега. – У ло̀ка̄ндама је сва̏ хра́на бѐз густа. – Гра̏ху је чѐсан до̑ ли̏јеп гу̏с. 2. смисао са лијепо, укус. – Све̏ ти је у̀ кући ли̏јепо, ви̏дӣ се да и̏ма̄ш гу̏ста. 3. задовољство. – Гу̏с ми је ѝзјести пу̏њенӯ бала̀нча̄ну. изр. нѐ дат гу̏ста не̏кому заинатити се па некоме нешто не дозволити. – Нѐ да̄ј му гу̏ста да чѝнӣ што о̑н хо̏ће! – Зна̑ш да и̏ма̄н пра̏во, ма ми нѐ да̄ш гу̏ста! о̀стат не̏кому у̀ густу остати у пријатном сјећању. – О̀стала ми је у̀ густу о̀на̄ ше́тња у̏з море. би̏т не̏коме у̀ густу свиђати се некоме. – О̑н ми ни̏кад ни́је би̏јо у̀ густу. ѝзјести у̏ сто̄ гу̑ста̄ појести нешто с великим уживањем. – Ѝзијо сан у̏ сто̄ гу̑ста̄ пја̏т ју́хе̄. у̀хитијо ме (хи̏та̄ ме) гу̏с кад се неко зажели нечега. – У̀хитијо ме гу̏с ѝзјести што̏ по̏д ујем. – Хи̏та̄ ме гу̏с проше́тат се у Ла́пад.
/ гу̑с / изр. до̑ћ (до̀лазит) до гу́стије̄х каже се кад настане критична ситуација у некој свађи, спору. – Ри̏јеч по̏ рије̄ч до̀шло је међу̀ њима до гу́стије̄х.