дѐмбел , *  m.   љенивац, који од лијености ништа не може радити ,   der Faulenzer , homo      deses   *  [ cf.   дербеденица   ? ]. Кажу да Турски цар дембеле храни и одијева, али најприје свакога огледају је ли управо за дембеле: да не би могао што радити. Тако су под двојицом што су били дошли да их узму у дембеле, запалили рогожину (да виде шта ће радити), онда један од њих рече ономе другом: „устани да сиђемо с ове рогожине, изгорећемо“. А онај му одговори: „ћути, Бога ти! како те не мрзи говорити?“ Онда овога узму у дембеле, а онога што је рекао да устану, отјерају и кажу му да он није за дембеле .

де̄мбе̑л , де̄мбе̏ла  м. и  прид.   лењ и лењивац, ленштина :   Ова̑ј ми ко̑њ мло̏го де̄мбе̑л .  — Ма̏кни се, бо̏га ти, од то̏га де̄мбе̏ла . Ада ње̏га мр̄зи̑ и што је жи̑в.  — Ако̏ ћеш па̏мет да нау̑чиш запове̏ди де̄мбе̏лу  да штого̏ћ ура̑ди.  — У В.   дѐмбел  м. , RJA. dembel  м.   од тур.   tenbel  прид.