Речник косовско-метохиског дијалекта

до̑ћ, до̑ђем свр.; аор.: до̄ђо̏, до̑ђе, до̄ђо̏смо (до̄ђо̏мо); зап. нач.: до̑ђи, до̄ђи̏те и до̑ђите; пар. прет. акт. доша̏о, до̏шла. Доша̏о му да̑н (судњи час). – Доша̏о на ме̏сто (тј. сазрео, заузео стабилни положај). – До̏шло ми да уфа̏тим го̏ру (тј. да побегнем у шуму). – Тако̑, тако̑ док му не̏ дође гла̄ве̑ (тј. док га не уби). Исп. примере код речи да̑н.

Речник дубровачког говора

до̑ћ, до̑ђе̄н свр. 1. постати. – Да ди̏гне̄м те̏ћу с о̀гња, ме̑со је до̀шло ме̏ко? – У̀ задње̄ врије́ме о̑н је до̀шо̄ зо̑. 2. узрасти, нарасти. – Ко̀лик си до̀шо̄, нѐ би те ни по̀знала! 3. вратити се однекле. – Изѝшо̄ је са̏мо за мо̀менат, мо́ро̄ би са̏(д) до̑ћ. изр. по̑ћ ѝ до̄ћ (по̑ј ѝ до̄ј) поћи и вратити се (ријеч је о неком путу). – За по̑ћ ѝ до̄ћ тре̏ба̄ ми двје́ уре. до̑ђе̄ ми би̏т употребљава се приликом објашњавања међуродбинских веза. – Рѐци ми што̀ ми ти̑ до̑ђе̄ш би̏т по о̀цу! то̑ му до̑ђе̄ би̏т приликом рачунања или навођења неког износа. – То̑ му до̑ђе̄ би̏т јо̏ш пе̑сто ди̏на̄ра̄ ми̑ ва̏ма.