Речник косовско-метохиског дијалекта

до̑ћ, до̑ђем свр.; аор.: до̄ђȍ, до̑ђе, до̄ђо̏смо (до̄ђо̏мо); зап. нач.: до̑ђи, до̄ђи̏те и до̑ђите; пар. прет. акт. доша̏о, до̏шла. Доша̏о му да̑н (судњи час).Доша̏о на ме̏сто (тј. сазрео, заузео стабилни положај).До̏шло ми да уфа̏тим го̏ру (тј. да побегнем у шуму).Тако̑, тако̑ док му не̏ дође гла̄ве̑ (тј. док га не уби). Исп. примере код речи да̑н.

Речник дубровачког говора

до̑ћ, до̑ђе̄н свр. 1. постати.Да ди̏гне̄м те̏ћу с о̀гња, ме̑со је до̀шло ме̏ко?У̀ задње̄ врије́ме о̑н је до̀шо̄ зо̑. 2. узрасти, нарасти.Ко̀лик си до̀шо̄, нѐ би те ни по̀знала! 3. вратити се однекле.Изѝшо̄ је са̏мо за мо̀менат, мо́ро̄ би са̏(д) до̑ћ. изр. по̑ћ ѝ до̄ћ (по̑ј ѝ до̄ј) поћи и вратити се (ријеч је о неком путу).За по̑ћ ѝ до̄ћ тре̏ба̄ ми двје́ уре. до̑ђе̄ ми би̏т употребљава се приликом објашњавања међуродбинских веза.Рѐци ми што̀ ми ти̑ до̑ђе̄ш би̏т по о̀цу! то̑ му до̑ђе̄ би̏т приликом рачунања или навођења неког износа.То̑ му до̑ђе̄ би̏т јо̏ш пе̑сто ди̏на̄ра̄ ми̑ ва̏ма.