за́вјетина, f.(јуж.)1.das Gelübdemal, convivium voto soluto. cf.завјетовати се. [2.У Србији свако село има по један дан који слави и светкује (и то обично бива љети: од васкрсенија до Петрова поста): скупе се сви сељаци (женско и мушко) на какво брдо, или на друго лијепо мјесто у селу: ту изведу своје пријатеље који им дођу из другијех села, и дозову попове и калуђере те чате молитву, свјештају масла и свете водицу, па се онда дигну сви с крстовима и с иконама по пољу (по житима и по ливадама) а гдјешто и од куће до куће; по том дођу опет на оно мјесто, па овдје ручају и читав се дан часте, играју и пјевају. Таково се весеље по Браничеву зове заветина (ајдемо на заветину; сутра је заветина у том селу), а у Јадру говоре: носити[1]крста[2] (крсте?), или крстоноше (они што иду с крстовима и с иконама по пољу и по селу). У Тршићу, гдје сам се ја родио, носе крста други дан Тројичина дне. — Изнесено из чланка завјетовати се. — cf.прислава, спасовати].
Речник говора Прошћења
за́вјетина, -е̄, ж. — слава (слави се само вечера). — Људи истог презимена имају исту завјетину.