ишћи̑л, а м.наклоност, намера: Ишћи̑л му ја њего̑в не бегени̏шем. — Ишћи̑л му позна̑вам. — Арап.šeql или išqal одатле тур.išqil им. сумња, уображење, мучно питање,
тешкоћа. — У В.ѝшћил м. , у RJA. ìšćil м.
Речник говора Прошћења
ѝшћил, -а, м. — 1.наслућивање, слутња, претпоставка, да се под извјесном капом или чарапом налази прстен (о игри прстена).2.воља. — Ишћил ми је да оног чоека упознам. Она ми је ђевојка ишћил.