ки̏ка,* f.der Zopf, cauda (capillorum) [cf.вијенац3, курјук2, пелеш, перчин, плетеница1, цоф]: ријетко се чује у простом говору негоу приповијеткамаи у пјесмама, н. п. Спопаде га за кику — Чича се обрће, кика се омиче — Ајдук чешља кику у буквику, | Са својом се киком разговара: | Кико моја! ђе ћеш опаднути?
Речник говора Прошћења
ки̏ка, -е̄, ж. — 1.плетеница. — Оној ђевојци дебела кика низ леђа.2.кила међу очима. — Набио кику међу очи, љут је.