ку́чак, ку́чка m мн. ку́чки, ген. мн. ку̑ча̄ка̄ 1. пас. – Да̀нас ће би̏т врућѝна, сви̏ ће ку́чки у̏ хла̄д! 2. врста морске дивљачи. – У̀хитијо ми се ку́чак у̀ мрежу. изр. ста̏р ко ку́чак; ста̏р ко
ку́чак све̑то̄га Ро̏ка веома стар. – О̀тац му је ста̏р ко ку́чак све̑то̄га Ро̏ка. – Ѝнкрепит је и ста̏р ко ку́чак. би̏т гла̑дан ко ку́чак бити веома гладан. – До̀шли су до̏ма гла̑дни ко ку́чки. зо̑ ко ку́чак пакосан, зао човјек. – Ви̏дӣ му се по о̀чима да је зо̑ ко ку́чак. би̏т у̀мо̄ран ко ку́чак бити веома уморан. – У̀мо̄ран сан ко ку́чак! Са̏мо да ми је не̏ђе ле̏ћ и за̀спат!
ку́чак, -чка, м. — пас. — Успите кучку да лоче.