ле̏б, ле̏ба м. парт. ген.почео да се употребљава као ном. јед.: Уби̏јо те та̑ј со̑ и ле̏ба што га је̑ш. — Је̑мо со̏л -и- ле̏ба. — Ма̑ши ку̑ј пут, со̏л -и- ле̏ба, што је дао бо̑г. — Је̏ђи без ле̏ба(т.ј. једи само смока). — Не̑ће ти да̑т за̏лак ле̏ба ду̑ша да ти иско̏чи. — Не комата̑ј тај ле̏ба. — Сас сво̑ј ле̏ба(т.ј. служи за паре без хране). — На̏дница ти је ше̏стак и три пу̑т ле̏ба. — Неки пут ова реч значи један хлеб онако како се пече код куће или продаје у пекарници. Тад има множину: Не̑су гу иско̏чили до̏бри ле̏бови. — Ген. мн.ле̄би̑: Пе̏т ле̄би̑ су ми изе̏ли со̏л за прику̏сак. — Оваке̑ ти ле̏бове не̑ћу. — У В.ле̏б м. , у RJA. 1. hļeb м.
ле̏бац, ле̏пца м. У Вуч.ле̏б и ле̏бац1.употребљавају се готово подједнако, но овај други облик само у ном. јед.: Уби̏јо ме това̑ј со̑ и ле̏бац, да бо̑г да̑, ако те ла̏жем.У ген.ле̏пца2.више има значење некаквог дем. или речи из дечјег језика: Те̏бе ће ма̑јка да да̑ ле̏пца. — Си̏рца и ле̏пца. — У В.ле̏бац, ле̏пца м. , у RJA. hļȅbac, hļȅpca м.