ле́ћа, f.(у Ц. г.)vide [сочиво1] леће: Двије те воље, ка’ и кадију лећу зобат’.
Речник косовско-метохиског дијалекта
1.ле̑ћа, ле̄ће̑ ж.познато вариво које је у задње време у овим крајевима изашло из обичаја и које је пасуљ готово потпуно потиснуо. — У В.ле́ћа ж. , у RJA. 1. lȇća ж.
2.ле̏ћа, е ж.пега, мрља: Оста̏ла му ле̏ћа на чаши̏ре. — Фиг.белега, мрља на части, жиг, срамота: Ја не̑ћу да но̏сим ту ле̏ћу. — У В.2лѐће ср. , У RJA. 2. lèće ср.Овде ce погрешно узима да је етимолошки ова реч иста са оном под 1. Исто важи и за реч lećàiv прид. Реч је међутим од тур.leqe им. мрља коју гради кап какве течности на површини какве биле материје
или мрља која пocтaje на материји у додиру са каквом бојом; белег који се
појави на појединим деловима тела онако, од себе или као последица болести; морални дефект, срамота и cве оно што може нанети вреда угледу нечијем.
Речник дубровачког говора
/ле̑ћа/изр.про̏до̄ би ма̏те̄р за̀ пјат ле̑ће̄каже се за особу проблематичних етичких принципа, у што се укључује и грамзивост, колебљивост, дволичност. – Ка̏ко те не̑ће прѝварит кад би про̏до̄ ма̏те̄р за̀ пјат ле̑ће̄!