лу̑д, лу́да, лу̑до придј. 1. који непромишљено поступа. – Ти̑ си лу́да ка(д) та̀ко̄ све̏ ди̏јелӣш дру̏го̄му. 2. неслан (о јелу). – Што̏ је о̀ва̄ ју́ха лу́да! изр. гово̀рит лу́дијех говорити бесмислице увијек или у датом моменту, кад је нечије мишљење неприхватљиво. – О̑н ва̏зда го̀ворӣ лу́дијех. чѝнит о̀д лӯдо̄га (о̀д лӯде̄) понашати се као луд. – Не чѝни о̀д лӯдо̄га кад није́си! лу̑д ко цѝцина неукусно, недовољно слатко, нпр. диња, лубеница и др. – Ако је и о̀ва̄ ди̏ња лу́да ко цѝцина, мо̏жеш је о̏дма ба́цит! лу̑д ко пр̀чак каже се за особу која у својој доброти или наивности прави погрешне потезе, погрешно поступа. – Ба̏ш си лу̑д ко пр̀чак ка(д) сва̏кому вје̏рује̄ш!
лу̑д, лу́да, -о – 1. који је ван памети. — Шта причаш, па ти си луд. 2. малољетан. — Не могу дијете слати за животињом, још је лудо, мало је.