ма̏нит и мани̏т, а, о прид.1.бесан, пуст: Немо̑ј да га заде̑ваш, се мло̏го је мани̏т. — Три̏фун и̏ма мло̏го мани̏ту де̏цу. — 2.истиче се лудост без обзира на бесноћу: Шта чини̑ш то? Кај да си ма̏нит. — Ич, буди бо̑г с нама, де̏ се пушћа̑ мани̏т чо̏век и̏змеђу де̄ца̑! — Мани̏та ли сам?Пришт. — Ово̑ мани̏то ски̑ће. НСМ. — Си̑н гу је, дале̏ко би̑ло ода̑вде, мани̏т. — Не ваља̑ да се заде̑вате сас мани̏тога чове̏ка.Упор. нгр.ή μάνιταгоропад, бес, корен μανία. У RJA. код речи 2. mahnit каже се да се не зна постање.— У В.ма̀нит, а, о; у RJA. 2. màhnit прид.
Речник говора Прошћења
ма̀нит, -а, -о — несташан, луцкаст, луд. — Не дирај га, видиш да је манит.