мо̑ћ, мо̏ћи f. 1. die Kraft, vires. 2. Јами мртве прћије, већ држи за моћ (у Сријему приповиједа се у шали да је казао Хрват своме другу, који је вукао за уздице кад им се поплашио коњ у таљигама, на којима су сједили) т. ј. за реп.
1. мо̑ћ,
мо̏ћи ж. снага: Изгуби̏јо сам и снагу и мо̑ћ. — Не̑мам мо̏ћи ни пре̏ко две сла̑мке да преско̏чим. —
У В. и RJA. mȏć, mо̏ći ж. 2. мо̏ћ, мо̏гу несвр. у одреч. облику значи осећати се слабим: Ич не мо̏гу (т. ј. болестан сам). — Неку бе̑ду нешто и̏ч не мо̏же.
/ мо̏ћ / изр. мо̏ћ с не̏кӣм бити раван некоме, моћи се мјерити с неким. – Ко̏ мо̏же ш њи̏ма ка(д) су пу̏ни дина́ра̄! нѐ мо̏ћ не̏кога не трпјети некога, не подносити некога. – О̀на ми је сѝмпатика, ма ње̏га ни̏ка̄ко не мо̀гу. ра́дит (чѝнит) што мо̀гу и не мо̀гу радити нешто и преко својих материјалних, физичких и других могућности. – Чѝнили су му све̏ што мо̏гӯ и нѐ могӯ са̏мо да га контѐнтају.