мје̏сто, n. (pl. gen.мје̑ста̑) (јуж.)1.der Ort, Platz, locus: скочити с мјеста, т. ј. не из затрке, aus dem Stand. 2.(у Херц.)videварош (auch[1]град[1]) . 3.мјесто мене, Statt, Stelle, locus. [cf.меште]. 4.убити кога на мјесто, mausetodt.
Речник дубровачког говора
/мје̏сто/изр.по̑ћ с мје̏стапомакнути се с мјеста гдје би то иначе морало стајати, изглавити се, ишчашити се. – По̀шла му је ко̑с с мје̏ста, па му је ру́ка са̏д у̀ ђесу.