ова̑ј, ова̑, ово̑показ. замен.: Са̏г oва̑j (т. ј. муж њен) диго се те дошȁо. — У овом говору ова заменица у м. и ж. роду често замењује као и лична замен. о̑н и о̏на име мужа или жене. Кад говоре једно о другом у трећем лицу, муж каже ова̑ место жена или њеног имена, а жена каже ова̑ј место муж или како му је већ име.Ген. једн. м. и ср.: Од овȍга човȅка, детȅта. — Ген. једн. ж.: Од ове̑ жене̑. — Код ове̑јзи кри̑вејзи. — Дат. јед. м. ср.: Како му и̏ме овȍме (овȍму) човȅку, детȅту? — Дат. јед. ж.:Ове̑ жене̑ гу је и̏ме Зара. — Ово̑јзи(дат. једн.).Пећ. — Акуз. јед. ж.: Не знам дȅ сам ви̏дела ја ову̑ же̏ну. — Како сȅде у ову̑ пасуљи̏ну?— Лок. једн. м. и ср.: ове̑м. — Лок. једн. ж.: ове̑: по ове̑ земље̑. — Инстр. једн. м. и ср.: ови̏м, ове̑м. — Инстр. јед. ж.: ово̑м. — Ном. мн. м.: До̄ђȍше ови̑ во̄јшта̏ни.БМ. — Ном. мн. ср.:ова̑. — Ном. мн. ж.: ове̑. — Ген. мн. за сва три рода: ове̑, ови̏ја. — Дат. мн. за сва три рода: овȅма. — Акуз. мн. м. и ж.: ове̑; ср. ова̑. — Лок. мн. за сва три рода: ове̑ и инстр. мн. за сва три рода: овȅма. — Један пут сам забележио у БМ. и овакав пример: Не мȍгу да ту̏рим нȁ главу ȍвеја (т. ј. да поднесем, истурим). — У В. и у RJA.òvȃj, òvȃ, òvȏ зам.