па̏мет, и и a ж. и м. Очевидно раније ова именица била је ж. Сад се јавља врло често као м.: Јеси̏ л΄ на па̏мет (т.ј. при свести)? — Ти, бога ми, кај да не̑си на па̏мет. — Ти кај да си без па̏мети (т.ј. луд). — Да̏ ти је на паме̑ти, кад га ви̏диш да му ре̏кнеш. — Не држи̑м на па̏мет, како му бе̏ше и̏ме (т.ј. не сећам се). — Што̏ ти се чу̏дим на па̏мет (т.ј. памети). — Је̏ л си на па̏мет, шта чини̑ш то? — Не дола̏зи ми на па̏мет, или: дола̏зи ми на па̏мет (т.ј. сећам се). — То ми је за па̏мет (каже се кад неко због незнања или због поверења неку штету претрпи). — То ми је за па̏мет за дру̏ги пу̑т. — Од па̏мети ћу да иско̏чим (изле̏гнем) (т.ј. полудеће). — Кад неко уради нешто неразумно, рекне му се: Де̏ ти је па̏мет? — Истру̏о па̏мет (т.ј. полудео). — Оста̏рећеш а па̏мет не̑ћеш доби̏ти. — Ја на мо̑ј па̏мет, чини̑ ми се, вра̄ти̏јо сам ти. — Ова̑ ми де̏ца исте̏раше па̏мет. — О̏ћу да поме̏рим па̏мет од мера̑ка. — Држи̑ш ли на па̏мет, кад је би̏јо учи̏тељ А̑нта? — Не па̏да ми на̏ па̏мет да је̑м ле̏ба. — Што ти па̏ло на̏ памет? — Па̏мет у̏ главу, не мо̑ј да ре̏кнете не̑смо зна̏ли! — Са̏г, ле̑по, кај дру̏ги па̏мет да је доби̏јо. — Ти сас та̑ј па̏мет ни̏кад чо̏век не̑ћеш би̏т. — На мо̑ј па̏мет, вра̄ти̏ла сам гу, а̏ма по̏ здраво не зна̑м. — У В. и у RJA. pȁmȇt, pȁmȇti ж.
/ па̏ме̄т / изр. ста̏вит се у̀ паме̄т опаметити се. – Ста̏ви се, си̑нко, у̀ паме̄т, није́си ви̏ше лу̑до̄ дије́те! до̀зват се па̏мети опаметити се. – Ка̏сно се је о̑н до̏зво̄ па̏ме̄ти. сме̏тнут с па̏ме̄ти заборавити нешто. – Би́ла сан то̑ са̀свијен сме̏тла с па̏ме̄ти. до̑ћ на̏ паме̄т сјетити се нечега. – До̀шло ми је на̏ паме̄т да хи за̀зове̄мо испо(д) фу̀њестре̄. сра̑м по̏д ноге, па̏ме̄т у̏ гла̄ву изрека која се у одређеним случајевима чује у Дубровнику. лу̑да̄ па̏ме̄т каже се кад неко уради нешто што није паметно, заборави нешто урадити и сл., углавном у случајевима кад памет изневјери. – Лу̑да̄ па̏ме̄ти, ма ка̏ко сан мо̏го̄ то̑ забо̀равит! – Ко̀ зна̄ ђе̏ ће га о̀двес њѐгова лу̑да̄ па̏ме̄т?