Српски рјечник

1. сво̑ј, сво̀ја, сво̀је, 1. sein (mein, dein), suus. 2. он ми је свој, verwandt, cognatus. [cf. род 3]. 3.  узети дијете под своје, т. ј. мјесто сина или кћери.
2. сво̑ј, сво̏ја, m. гдје се вода која стоји удара с брзином, те се вртлог прави, die Wendung, conversio.

Речник косовско-метохиског дијалекта

сво̑ј, сво̏ја, сво̏је прид. 1. а): Не бо̑ј се, си̑не мо̑ј, ада ма̑јка сво̏ја, ср̏це моје!О̏ди код ма̑јке своје̑ (каже мати детету).Па те што̑, ска̄ра̏ла те ма̑јка сво̏ја, зар за то да се наљу̑тиш?!2. б) сродан: Ми смо сво̏ји, не узи̏мамо се.Сво̏ја ми је.Сво̑ј код своје̑га ваља̑ да иде̑.Сво̑ј своје̑му ако не̑ће, ку̑ј ће!3. в) Ако је̑, сво̏је ма̑јке је̑, не је̑ тво̏је.Сва̏ки сво̏је нека чу̑ва.У ДК. записано је 1761 год.у Бичи: Писа Коꙗ и ѡбеща се да ѡкове крсть себе за здравіе и родителима и своемꙋ братꙋ Пею. — 1764 год.у с. Рибари: Писа Микѡ юницꙋ г҃ лета за з(дравље) жени своеи.У В. 1. сво̑ј, сво̀ја, сво̀је.

Речник дубровачког говора

сво̑ј, сво̀ја, сво̀језамј. 1. у роду, родбина, род.Ми̑ смо сво̀ји.Ја̑ сан му сво̑ј.О̀на му је сво̀ја по о̀цу. 2. властити (ствар, брига, посао).Сва̏к на̑јбоље̄ зна̑ сво̀је.Ја̑ гле̏да̄н сво̀је и за̀ друго̄ ми ни́је ста̏ло.