Српски рјечник

1. сво̑ј, сво̀ја, сво̀је, 1. sein (mein, dein), suus. 2. он ми је свој, verwandt, cognatus. [cf. род 3]. 3.  узети дијете под своје, т. ј. мјесто сина или кћери.
2. сво̑ј, сво̏ја, m. гдје се вода која стоји удара с брзином, те се вртлог прави, die Wendung, conversio.

Речник косовско-метохиског дијалекта

сво̑ј, сво̏ја, сво̏је прид. 1. а): Не бо̑ј се, си̑не мо̑ј, ада ма̑јка сво̏ја, ср̏це моје! — О̏ди код ма̑јке своје̑ (каже мати детету). — Па те што̑, ска̄ра̏ла те ма̑јка сво̏ја, зар за то да се наљу̑тиш?! — 2. б) сродан: Ми смо сво̏ји, не узи̏мамо се. — Сво̏ја ми је. — Сво̑ј код своје̑га ваља̑ да иде̑. — Сво̑ј своје̑му ако не̑ће, ку̑ј ће! — 3. в) Ако је̑, сво̏је ма̑јке је̑, не је̑ тво̏је. — Сва̏ки сво̏је нека чу̑ва. — У ДК. записано је 1761 год. у Бичи: Писа Коꙗ и ѡбеща се да ѡкове крсть себе за здравіе и родителима и своемꙋ братꙋ Пею. — 1764 год. у с. Рибари: Писа Микѡ юницꙋ г҃ лета за з(дравље) жени своеи. — У В. 1. сво̑ј, сво̀ја, сво̀је.

Речник дубровачког говора

сво̑ј, сво̀ја, сво̀је замј. 1. у роду, родбина, род. – Ми̑ смо сво̀ји. – Ја̑ сан му сво̑ј. – О̀на му је сво̀ја по о̀цу. 2. властити (ствар, брига, посао). – Сва̏к на̑јбоље̄ зна̑ сво̀је. – Ја̑ гле̏да̄н сво̀је и за̀ друго̄ ми ни́је ста̏ло.