сла̏ва, f.1.der Ruhm, gloria, [cf.прослава]. 2.устати у славу, cf.крсно име; daher: Устали у славу без вина, sie sind sich in die Haare gerathen. 3.слава и васлава, das Gebet bei der слава2.Ја нијесам славе штампане видио ни у каквој књизи, него је прости људи (особито Херцеговци и Бошњаци) знаду на изуст, и чате је сами кад устају у славу без попа. У тој се слави помињу готово сви свеци, и послије неколике ријечи све се говори: на славу и част. Она свијећа с којом се устаје у славу не гаси се устима, него се залије вином, или (у Грбљу) домаћин узме комадић круха па га умочи у вино и њиме свијећу угаси, па крух онај изједе. Кад буде вријеме да се свијећа угаси, у Грбљу ни по што не ће нико рећи: „угаси свијећу“, него „обесели“ или „ућеши свијећу.“
Речник дубровачког говора
/сла̏ва/изр.сла̏ва му (Бо̏гу) и фа́лаизражавање захвалности ирационалном бићу због неког задовољства, среће, добити, физичког стања итд. – Бо̑г му је вра́тијо здра̏вје, сла̏ва му и фа́ла!