фа́ла [вала], f. [vide хвала] mit allen Ableitungen

фа̑ла, фа̄ле̑ и фа̑ле ж. 1. похвала, понос: Ле̑по то ги је њи̏ма кај ди̑ка и фа̑ла. — 2. благодарност, захвалност: Фа̑ла Бо̏гу. Дрс., Прил. — Ма̑ла ти фа̑ла за то. — И̏ч да ти није фа̑ла. = као узв.: Фа̑ла, да си жи̑в и здра̏в. — За вечеру ти фа̑ла. Прил. — Фа̑ла за ручак. Прил. — Фа̑ла му кад је до̏шао. Расн. — Фа̑ла и по̏клон. Расн. — Фа̑ла ча̏сти, фа̑ла љуба̏ви! — Са̏к фа̑ла Бо̏гу! — Фа̄ла̏ ти! Мир. — Фа̄ла̏ ју! Пећ. — У RJA. hvála ж.

фа́ла ж 1. похвала, хваљење. – У́ста су му ва̏зда пу̏на фа́ла̄. 2. хвала (одговор у знак захвалности за нешто, али често и само у конвенционалном смислу). – „Ка̏ко су ма̏ма и па́пе?” – „Фа́ла на пи́та̄њу, до̀бро!” – Чѐстито ван Бо̀жић!” – „Фа́ла, на̀ истӣ на́чин!”