1. ци́кнути, ци̑кне̑м (ци́кнухu. ци̏кох, ци́кнуu. ци̏че) v. pf.ци schreien, edo sonum ци: Цикну Арап као змија љута — Тада циче лијепа ђевојка — Циче Мијат како горски вуче.
2. ци̏кнути,
не̑м [
цићи]
v. pf. (у Ц. г.) krachen, fragorem dare, cf. [vide] пући [5]: циче пушка; Циче кост преко кост, свему свијету даде глас (гром). ци́кнути, ци̑кне̄м — вриснути, јаукнути. — Цикну оно дијете ко да га змија уједе, ко да га на ватру баци.