1. је̏с јест: А да̏, је̏с! — Је̏с, ни̏је, је̏с, ни̏је, тако̑ се претеру̏ју по це̏о да̑н.
2. је̏с,
је̑м несвр. јести: Моје ти де̑те то не̏ће је̏с ни за жи̑ву гла̑ву. — Оћеш ли је̏с или да оста̏вим. — А̏ко му да̑ш је̏шће, ако му не да̑ш и не пада му на̑м. — Што̏ па да је̑? Кл. — Седи̑м тако̑ и је̑м гото̏ве па̏ре. — Тама̏н је̑у ле̏ба. БМ. — Не је̏ђи....., не заде̑вај се. — Је̏ђи, се изедо̏мо ти. Гојб. — Да̑вамо ги, бо̏га ми, теке неку му̏ку не̑ће да је̄ду̑. — Је̄ду̑ћи оти̏де. — Не је̑ ми око (т. ј. не моћи се усудити). Свакако турски израз и стоји у вези са истим таквим у тур. јез.: gjȏz jemeq. У В. је̏сти, је̏дем (је̑м, и̏јем), у RJA. jȅsti, jȅdȇm.