ћа̑ја, ћа̄је̑ м. онај што настојава, заповеда. Кад неко непозван и ненадлежан заузме држање заповедничко каже се: Ћа̑ју те тури̏јо не̑сам. — Не̑сам те тури̏јо ћа̑ју. Тако остала пословица вероватно што је некад у Турској било звање šeher qethudasi, шехерћаја који је био нешто као претседник општине. Везири су имали своје помоћнике који су се звали qehaja ћаја. Некад су се делегати кнежевина у Цариграду звали kapu kethuda капу (капи) ћаја, као нека врста посланика напр. некадашње кнежевине Србије, Кара Влашке, Кара Богданске. Тур. фиг. онај који се меша у туђе послове. — Ти̑ ми не̑си мој ћа̑ја. — Тур. qehaja, а ово постало од перс. qet +chada, qetchuda домаћин, газда од куће; настојник; повереник; заступник; старешина; отправник послова, помоћник. И у тур. јез. постоји иста фраза: Seni qetchuda komadym тебе нисам поставио за ћају и Sen benym qetchudam dejil syn, тј. ти мој ћаја ниси. — У Повардарју сопственик великог стада ситне стоке, трговац, скупљач ситне стоке. — У RJA. Ćája м. Исп. тамо и ćeaja и ćehaja м.