го́вно, n. (pl.го̑вна, gen.го̏ва̑на̑) der Dreck, stercus [cf.1нечист, 1поган, смоква3]: Какви су му зуби, начинио би од смрзла говна кутао.Низ брдо се и говно ваља(када који трчи, или скаче, низ брдо). Без говна нема ни говна (Düngen ist nöthig). Срео се с говном у мосуру!
Речник косовско-метохиског дијалекта
го̑вно, говне̏та ср., го̑вна ср. мн., го̏ванаген. мн. — У В.го̀вно ср. (мн. го̑вна, ген. го̏ва̑на̑). : 1.Ма̏кни се од то̏га говне̏та. — 2.Кад млађи пред старијим почне говорити слободније, старији ће му рећи у циљу да прекрати говор: Не је̏ђи го̑вна. — 3.Кад умре рђав Турчин при спомену његових злих поступака и његовог имена додаје се: го̑вно му за̏ душу. — 4.Кад се о некоме са омаловажавањем говори рече се: Намести̏јо се он са̏г ве̏лико го̑вно. — 5.Кад се каже да нешто сасвим не ваља, да је неки посао испао сасвим наопако каже се: го̏ла го̑вна.6.Реч се не сматра непристојном и употребљава се у народу врло често и без околишења и без познатих еуфимизама, чак рекло би се да је најчешће употребљава женскиње.Сасвим је обично да девојка, ако је чим било изазове познаник мушкарац, без сваког зазора рекне: да м-изе̑ш го̏вно. — У RJA. góvno ср.