го́вно , n.  ( pl.   го̑вна , gen.   го̏ва̑на̑ )   der Dreck , stercus  [ cf.   1   нечист , 1   поган , смоква   3 ]: Какви су му зуби, начинио би од смрзла говна кутао . Низ брдо се и говно ваља   (када који трчи, или скаче, низ брдо) . Без говна  нема ни говна  (   Düngen ist nöthig ). Срео се с говном у мосуру!

го̑вно , говне̏та  ср. , го̑вна  ср. мн. , го̏вана   ген. мн.  — У В.   го̀вно  ср. (мн. го̑вна , ген. го̏ва̑на̑ ). :

1.

  Ма̏кни се од то̏га говне̏та .  —

2.

  Кад млађи пред старијим почне говорити слободније, старији ће му рећи у циљу да прекрати говор :   Не је̏ђи го̑вна .  —

3.

  Кад умре рђав Турчин при спомену његових злих поступака и његовог имена додаје се :   го̑вно  му за̏ душу.  —

4.

  Кад се о некоме са омаловажавањем говори рече се :   Намести̏јо се он са̏г ве̏лико го̑вно .  —

5.

  Кад се каже да нешто сасвим не ваља, да је неки посао испао сасвим наопако каже се :   го̏ла го̑вна .

6.

  Реч се не сматра непристојном и употребљава се у народу врло често и без околишења и без познатих еуфимизама, чак рекло би се да је најчешће употребљава женскиње.   Сасвим је обично да девојка, ако је чим било изазове познаник мушкарац, без сваког зазора рекне :   да м-изе̑ш го̏вно .  — У RJA. góvno  ср.