Српски рјечник

1.   ту́на   vide   ту :   Туна  ко је над војском везире .
2.   Ту́на , f.  [   *  = Дунав? ]   у пјесми некака вода :   Туна  јесте мутна и крвава .

Речник косовско-метохиског дијалекта

1.   тӯна̑ , туна̑  и ту̑на  прил. :   Hāђȅ ли ји тӯна̑ ?   Бич.  — Зо̄вну̏о туна̑  ове̑   Гојб.  — Тӯна̑ , те отуде̄на̑   Гојб.  — Туна̑  су поо̏стри љу̑ди.  — О̏ни су туна̑  би̑ли.  — До̏кле сам гȍћ про̏шао тӯна̑ .  — На̏ѕвири се тӯна̑ .   БМ.  — То тӯна̑  од те ру̑ке.  — У В. и Br. Iv.   túna . Исп.   ту̑н .
2.   Ту̑на , Тӯне̑  ж.   име некаквог фантастичног краја земље за који народ вели: „Негде де̏ не̑ма да̑на, де̏ је тавни̏ца" .   Обично се каже:   Чу̏ће га Ту̑на  и Туни̏ца .  — Оте̏рајте ме пре̏ко Тӯне̑ .   Буг.   Може бити у овим речима се сачувало сећање народно на тамнице које су биле у ранија тур. времена по градовима дуж Дунава: Београд, Видин, Рушчук, Силистрија и др . — У В. и Br. Iv.   Тúna  им., Дунав . Исп. у В.   Бу̏на  и Бу̀ница  ж. и бу́нац  и бу̀ница : Обишао је бунца  и буницу .   Милас у Radu 136., стр. 226 Бу̏на тврди да се у Дубровнику каже за човека „који је свуда ишао“: Obio је Búnu i Bùnicu , увек тако.