Српски рјечник

го̀ра , f.  ( dat.   го̏ри , асс.   го̏ру , pl.   го̏ре , го́ра̑ )
1.
  das Gebirge , mons . [ cf.   планина ].
2.
  (око Имоск .)   der Wald , silva . cf.  [ планина ] ; vide   шума   [1] : Биокова  је пуна горе .
3.
  die Fallsucht , epilepsia : пада од горе .  [ vide   падавица ] cf.   горица , горска болест .

Речник косовско-метохиског дијалекта

Го̏ра , е  ж.   жупа на западној страни Шар планине код Призрена. Насељена је становницима мусл. вере а нашега језика. Завичај наших печалбара бозаџија и салепчија . У главном садржи се у садањем горском срезу, у Вардарској Бановини. У ову покрајину народ убраја ова села: Дра̏гаш (Кра̏коиште), Кука̏љане, Љубо̏иште, Ле̏штане, Ра̏деша, Мли̏ке, Вра̏ништа, Ди̏канце, Ба̏ћка, Бро̏т, Гло̏бочица, Кру̏шево, Зли̏ Поток, Ре̏стелица, Ра̏пча, Кр̏стец, Па̏киша, Ȍрћуша, О̏ргоста, Бо̑рје, Ши̏штевец, Цр̏нољево и у срезу Доњополошком У̏рвич и Јело̏вјане.  — У В. н.   У RJA. 1. Gòra  ж., али тамо није споменута ова покрајина.

Речник дубровачког говора

го̀ра  ж
1.
  брдо, планина.  –   До̑ли мо̏ре, го̑ри го̀ра, па ку̏(д) ћеш?
2.
  шума.  –   Го̏ру је те̑шко уга́сит ка(д) пла̏не̄.
3.
  посјечено шумско дрво (гранчице) за гориво.  –   Вра́тиће се ко ѝ вазда с ма̏ло го̀ре̄ за̀ потпалу.   изр.   го̏ре и̏ воде на̀ некога   говорити свега и свашта о некоме, оптуживати некога за нешто, бацати кривњу на некога.  –   При̏је је све̏ би̑ло ми̑ле-ла̑ле, а са̏д го̏ре и̏ воде на̀ њӣх.