Српски рјечник

зла̏тоје , m.   Нова млада не смије (од стида) никога у кући звати по имену: за то је обичај да она, пошто се доведе, свима кућанима (мушкоме и женском) надјене нова имена (само за себе); тако н. п. некога зове (старије дјетиће) [1] таком [1] , неког ба́бом [2] , неког господином [2]    (је ли отишао господин    да доћера свиње?), неког дјевером [4 ; cf.   аго   2 , деспот   3 , тато ]; — а млађе бра́том [2] , златојем , соколом [5] , милоштом [2 , милошћом 2 ], милојицом    [ cf.   красни , храна   3 ], и т. д.; — жене госпом [3 , 1] мамом [2] , мајом [3] , наком , снашом [3] , невом [2] ; — а дјевојке уба̀вицом , љепотицом [2 , 1] секом [2 , 1] госпо̀ђицом , голубицом 3    и т. д.

Речник косовско-метохиског дијалекта

Златоје , а  м.   и.   У ДК. записано 1762 год. у селу Топличане на Косову:   Писа Златое ·е҃· пара.   У В. н.