/ бо̑г / изр. Бо̏же
сакло̀ни; Бо̏же ме сакло̀ни Боже сачувај. – Бо̏же сакло̀ни, са̏мо да не у̀чинӣ ка̀ква сконтра̀дӯра! бо̑г ван до̑ у значењу: молим Вас. – Нѐмо̄јте ми, Бо̑г Ван до̑, забо̀равит о̀ставит по́ струце̄ кру̏ха! – Бо̑г ван до̑, да̑јте ми дру̏гӣ са̀кет, о̀вӣ ми се пробу̀жо̄! Бо̏же помо̀зи каже се кад се први пут у сезони једе неко воће или поврће, кад се приступа јелу уопште или неком послу. – Бо̏же помо̀зи, о̀во̄ су ми пр̀ве̄ фра̑гуле о̀ве̄ го̏дине̄. Бо̏же помо̀зи доста, много. – Би̏ће о̀вега̄ за о̀бједа Бо̏же помо̀зи, а о̀стаће и за вѐчере̄. – У кошѝчићу је би̑ло смо̏ка̄ва̄ Бо̏же помо̀зи. би̏т не̏што да̀
бо̑г са̀чӯва̄ нешто ружно, страшно, неописиво. – То̑ је да̀ Бо̄к са̀чӯва̄ што̀ су све̏ прѐпатили. и̏ бо̑г је
забо̀равијо нешто што је давно било. – Што̏ ме̏не пи̑таш? И̏ Бо̄г је забо̀равијо ка̏д је то̑ би̑ло. твр̀дит (ће̏т) не̏што у̀ крс у̏ Бога бити упоран у некој тврдњи, хтијењу, намјери и сл. – Хо̏ће у̀ крс у̏ Бога да је она̀ко̄ како о̑н го̀ворӣ. бо̑г ти
просвије́тијо па̏ме̄т каже се за некога или некоме ко живи или поступа недолично, ко вуче непромишљене потезе. – Не̏ зна̄ о̑н што̏ чѝнӣ, Бо̑г му просвије́тијо па̏ме̄т! би̏т Бо̏гу у
ску́ту уживати, бити презадовољан нечим. – О̀тка(д) се ожѐнијо, о̑н је Бо̏гу у ску́ту. – Би̏ћу Бо̏гу у ску́ту ако арѝва̄н о̀во̄ фи̏нут! у̏ Бога до̏ма далеко, врло далеко. – О̑н сто̀јӣ не̏ђе у̏ Бога до̏ма. – То̑ ти је у̏ Бога до̏ма, ни̏кад до̑ћ до̀ тамо! сва̏кӣ у̏ Бога
да̑н сваког дана, непрестано. – Та̏мо сва̏кӣ у̏ Бога да̑н па̏да̄ ки̏ша. не̑ма̄ Бо̏га,
ва̀ља̄ (тре̏ба)… кад се нешто мора безусловно урадити. – Кад о̑н запесѝга̄, не̑ма̄ Бо̏га, ва̀ља̄ му пого̀дит! – Не̑ма̄ Бо̏га, ва̀ља̄ ку́пит но̏вӣ рубѝнет! бо̑г се с то̏бо̄н
упу́тијо некоме кад одлази на пут или на неки важан посао. – А̀јде ти пола̀ко, Бо̑к се с то̏бо̄н упу́тијо, а за̀ мене се нѐ мислӣ! Бо̏же ми про̀сти честа узречица кад се изрекне нешто богохулно, неприлично. – О̀нему дјѐтету, Бо̏же ми про̀сти, ко да ни́је у гла́ви све̏ како тре̏ба̄! – Бо̏же ми про̀сти, ма ка(д) сре̏те̄н о̀нега̄ фра̑тра, зна̑м да ће ми се не̏што гру̑бо дого̀дит. бла́жен(ӣ) бо̑г милостиви Бог (каже се у случајевима кад се на смрт гледа као на ослобођење од патњи). – Бла́женӣ Бо̑г ко̀јӣ га је ди̏го̄ да се ви̏ше нѐ мучӣ!фалабо̏гу каже се након неке штете, направљене грешке, нечега што се, по правилу, не може исправити и значи мирење с тим. – Сло̀мило се, па фалабо̏гу, не̑ћемо са̏(д) пла̏кат. – Кад није́сте мо̀гли до̑ћ, фалабо̏гу. И̏ма̄ јо̏ш да́на̄ ако бу̏де̄мо жи̑ви!