2.Ту́на, f. [* = Дунав?] у пјесми некака вода: Туна јесте мутна и крвава.
Речник косовско-метохиског дијалекта
1. тӯна̑, туна̑ и ту̑на прил.: Hāђȅ ли ји тӯна̑? Бич. — Зо̄вну̏о туна̑ ове̑Гојб. — Тӯна̑, те отуде̄на̑Гојб. — Туна̑ су поо̏стри љу̑ди. — О̏ни су туна̑ би̑ли. — До̏кле сам гȍћ про̏шао тӯна̑. — На̏ѕвири се тӯна̑. БМ. — То тӯна̑ од те ру̑ке. — У В. и Br. Iv.túna. Исп.ту̑н.
2. Ту̑на, Тӯне̑ ж.име некаквог фантастичног краја земље за који народ вели: „Негде де̏ не̑ма да̑на, де̏ је тавни̏ца". Обично се каже:Чу̏ће га Ту̑на и Туни̏ца. — Оте̏рајте ме пре̏ко Тӯне̑.Буг.Може бити у овим речима се сачувало сећање народно на тамнице које су биле у ранија тур. времена по градовима дуж Дунава: Београд, Видин, Рушчук, Силистрија и др. — У В. и Br. Iv.Тúna им., Дунав. Исп. у В.Бу̏на и Бу̀ница ж. и бу́нац и бу̀ница: Обишао је бунца и буницу. Милас у Radu 136., стр. 226 Бу̏натврди да се у Дубровнику каже за човека „који је свуда ишао“: Obio је Búnu i Bùnicu, увек тако.