/ врије́ме / изр. учѝниће не̏ко̄ врије́ме биће ружно вријеме. – Учѝниће не̏ко̄ врије́ме ка(д) се вје̏тар ова̀ко̄ размахни́то̄. учѝниће (учѝнило је) врије́ме мисли се на лијепо вријеме. – Ако у̀чинӣ врије́ме, ско̀чићемо у̀ ва̄с у Рије́ку. – Кад је ова̀ко̄ учѝнило врије́ме, мо̏же се и у̀ баштини ра́дит. врије́ме стра̏жа̄но̄ вријеме од снијега, вријеме које слути на снијег (ријеч је записана, пошто сам је више пута чуо од Марице Бендиш из Жупе дубровачке, мада јој је веза са датим јој значењем нејасна). – О̀тпале су ми ру̑ке о̏(д) студени, о̀во̄ је ба̏ш врије́ме стра̏жа̄но̄.