вје̏штица, f.(јуж.)die Hexe, venefica. [cf.каменица5, крстача2, рогуља2, цопрница]. Вјештица се зове жена која (по приповијеткама народним) има у себи некакав ђаволски дух, који у сну из ње изиђе и створи се у лепира, у кокош или у ћурку, па лети по кућама и једе људе, а особито малу дјецу: кад нађе човјека гдје спава, а она га удари некаквом шипком преко лијеве сисе те му се отворе прси док извади срце и изједе, па се онда прси опет срасту. Неки тако изједени људи одмах умру, а неки живе више времена: колико је ова одсудила кад је срце јела; и оваковом смрти умру, на какову она буде намијенила. Вјештице не једу бијелога лука, и за то се многи о бијелим и божитњим покладама намажу бијелим луком по прсима, по табанима и испод пазуха: јер кажу да оне на покладе највише једу људе. — Ни једној младој и лијепој жени не кажу да је вјештица, него све бабама (млада курва стара вјештица). Кад се вјештица један пут исповједи и ода, онда више не може јести људи, него постане љекарица и даје траву изједенима. Кад вјештица лети ноћу, она се сија као ватра: и највише се скупљају на гумну; за то кажу да она, кад хоће да полети од куће, намаже се некаквом масти испод пазуха па рече: „ни о трн ни о грм, већ на пометно гумно.“ Приповиједа се да је некака жена, која није била вјештица, намазавши се овом масти, мјесто ни о трн, ни о грм, нехотице рекла: и о трн и о грм, и полетјевши сва се испребијала које о шта. У Сријему се приповиједа да се онамо вјештице највише скупљају више села Молови́на на некакоме ораху, а у Хрватској се опет приповиједа да се онамо скупљају на Клеку више Огулина. Приповиједа се у Сријему како је некакав човјек видјевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти, пак се њоме намазао и рекавши онако као и она, прометнуо се и он у нешто и одлетио за њом и долетјевши на орах више Моловина нашао ондје много вјештица гдје се часте за златнијем столом и пију из златнијех чаша. Кад их све сагледа и многе међу њима позна, онда се, као од чуда, прекрсти, говорећи: „анате вас мате било!“ У овај исти мах ове све прсну куд која, а он спадне под орах човјек као и прије што је био. Златна стола нестане као и вјештица, а њихове златне чаше претворе се све у папке којекакијех стрвина. Жена која је вјештица, кад из ње изиђе онај дух, лежи као мртва, и да јој човјек окрене главу гдје су јој ноге биле, не би се више ни пробудила. Кад виде у вече какога лепира гдје лети по кући, понајвише мисле да је вјештица, па ако се може ухвате га, те га мало напале на свијећи или на ватри, па га пусте говорећи: „дођи сјутра да ти дам соли“. Ако би се догодило да сјутридан дође кака жена да иште соли или какијем другијем послом, па још ако буде гдје нагорјела, онда се за цијело мисли да је оно она синоћ била. Кад у каквом селу помре много дјеце или људи, и кад сви повичу на коју жену да је вјештица, и да их је она појела: онда је вежу и баце у воду да виде може ли потонути (јер кажу да вјештица не може потонути); ако жена потоне, а они је извуку на поље и пусте, ако ли не могбуде потонути, а они је убију, јер је вјештица. Овако су истраживали вјештице и за Карађорђијева времена у Србији. Гдјекоји на бијеле покладе изврћу вериге наопако од вјештица. Гдјекоји у попрет метну какав рог, јер кажу да вјештица особито бјежи од смрада овога. Гдјекоји мрве јајиње љуске да се не би вјештице у њима могле возити преко вода. — Куд ће вјештица до у свој род?