- Расковник: речничка платформа

гла̑с, m. (loc. гла́су, pl. гла̑си, гла̏сови) 1. die Stimme, vox [cf. грло 3, аваз]: има лијеп глас; познајем га по гласу. 2. die Nachricht, nuncius [cf. погласје, хабер 1 (абер)]: Ради бисмо добре казат’ гласе, | Не можемо, веће каконо је. 3. der Ruf, fama: човјек на гласу; јунак на гласу; Бољи је добар глас него златан пас; И Мерјема на гласу дјевојка. Глас до неба, а м**да по пепелу.

/ гла̑с / изр. гово̀рит (ви́кат, пје̏ват) на̀ вас глас колико је то год могуће гласно говорити (викати, пјевати). – И̏ма̄ у̀жа̄нцу гово̀рит на̀ вас гла̑с. кри́вит се у̀ све вѝлене̄ гла̑се викати из све снаге, гласно плакати. – Кад је то̑ осѐрво̄, по̏чео се кри́вит у̀ све вѝлене̄ гла̑се. по̀шо̄ ми је гла̑с каже се кад је неко промукнуо. – По̀шо̄ ми је гла̑с о̀д велико̄га пје̏ва̄ња.

Српски рјечник

Речник дубровачког говора